U poslednjih nekoliko godina prehrambena industrija se suočila sa nekoliko velikih poremećaja u snabdevanju sirovinama. Nakon pandemije, energetske krize i problema u logistici, proizvođači su se našli pred novim izazovima, ekstremnim vremenskim uslovima, geopolitičkim tenzijama i naglim promenama u potražnji.
Dve sirovine su posebno privukle pažnju tržišta: kakao i proteini surutke. Cena kakaa dostigla je istorijske nivoe zbog problema u proizvodnji u zapadnoj Africi, dok je WPC 80 postao jedna od najtraženijih mlečnih proteinskih sirovina zbog eksplozije potražnje za proteinskom hranom i ograničenih proizvodnih kapaciteta.
Međutim, pitanje koje sve više postavljaju proizvođači hrane i kompanije koje se bave nabavkom jeste: koja će biti sledeća sirovina koja može postati kritična?
Odgovor nije jednostavan, ali nekoliko kategorija već pokazuje znakove povećanog rizika.
Kafa
Kafa je još jedna sirovina koja bi u narednim godinama mogla postati ozbiljan izazov za prehrambenu industriju. Iako se najčešće posmatra kao finalni proizvod za potrošače, kafa ima važnu ulogu i kao sastojak u velikom broju prehrambenih proizvoda, od čokolada, sladoleda i deserata do energetskih napitaka, instant proizvoda i aroma. Njena proizvodnja je veoma zavisna od klimatskih uslova, a najveći svetski proizvođači poput Brazila i Vijetnama sve češće se suočavaju sa sušama, visokim temperaturama i promenama u obrascima padavina koje direktno utiču na prinose.
Dodatni problem predstavlja rast globalne potražnje. Razvoj tržišta specijalnih kafa, rast potrošnje u zemljama Azije i povećana upotreba ekstrakata i aroma kafe u prehrambenoj industriji dodatno opterećuju postojeće kapacitete proizvodnje. Kao i kod kakaa, problem nije samo trenutna cena, već pitanje dugoročne dostupnosti kvalitetne sirovine. Ukoliko se proizvodnja ne bude prilagođavala klimatskim promenama, kafa bi mogla postati još jedna sirovina kod koje će proizvođači hrane morati da planiraju alternativne izvore nabavke i veće sigurnosne zalihe.
Želatin: zavisnost od stočne industrije postaje rizik
Želatin je još jedna sirovina koja bi mogla biti izložena većem pritisku u budućnosti.
Koristi se u konditorskoj industriji, proizvodnji gumenih bombona, mlečnim desertima, suplementima i farmaciji. Međutim, proizvodnja želatina zavisi od dostupnosti kože i kostiju životinjskog porekla, odnosno od stanja u stočnoj industriji.
Promene u proizvodnji govedine i svinjetine, bolesti životinja, regulatorni zahtevi i rast potražnje za alternativnim proteinima mogu uticati na dostupnost osnovne sirovine.
Poseban izazov predstavlja činjenica da nije svaki želatin isti. Različite primene zahtevaju različite karakteristike, kao što su Bloom vrednost, boja, viskozitet i mikrobiološki kvalitet.
Zbog toga proizvođači ne mogu jednostavno zameniti jednog dobavljača drugim.
Palmino ulje
Palmino ulje je jedna od najvažnijih biljnih sirovina na svetu i koristi se u ogromnom broju prehrambenih proizvoda, od keksa, čokolade i namaza do margarina, pekarskih proizvoda i gotove hrane. Njegova prednost je visoka produktivnost u odnosu na druge uljarice, dobra stabilnost tokom proizvodnje i specifična tehnološka svojstva zbog kojih ga je teško potpuno zameniti drugim mastima. Međutim, upravo zbog široke primene, svaki poremećaj na tržištu palminog ulja može imati posledice na veliki broj prehrambenih kategorija.
Najveći deo svetske proizvodnje dolazi iz Indonezije i Malezije, koje zajedno čine oko 85% globalne proizvodnje. Ova koncentracija predstavlja značajan rizik, posebno u situacijama kada dođe do klimatskih problema, ograničenja izvoza ili promena državnih politika. Istovremeno, industrija se suočava sa problemom starenja zasada, manjkom radne snage i rastućim zahtevima za održivijom proizvodnjom. Dodatni pritisak dolazi od sektora biodizela, gde se sve veće količine palminog ulja koriste za proizvodnju goriva, čime prehrambena industrija ulazi u direktnu konkurenciju sa energetskim sektorom. Rast cene palminog ulja ne utiče samo na njegovu cenu, već često povlači i rast cena drugih biljnih ulja, poput sojinog i suncokretovog.
Laktoza: tiha kriza mlečnih sastojaka?
Kada se govori o mlečnim sirovinama, pažnja je uglavnom usmerena na WPC i WPI, ali postoji još jedan proizvod koji bi mogao postati veoma važan, laktoza.
Laktoza se dobija iz surutke i koristi se u velikom broju prehrambenih proizvoda. Njena primena nije ograničena samo na mlečnu industriju. Koristi se u proizvodnji sportske ishrane, konditorskih proizvoda, pekarskih proizvoda, dečje hrane i farmaceutske industrije.
Problem je što je proizvodnja laktoze direktno povezana sa dostupnošću kvalitetne surutke. Kako raste potražnja za WPC 80 i WPI 90, proizvođači mlečnih proteina sve više usmeravaju surutku prema proteinskoj frakciji, dok se tržište laktoze suočava sa ograničenim kapacitetima.
Dodatni pritisak dolazi iz sektora formule za bebe, gde su zahtevi za kvalitetom i čistoćom izuzetno visoki.
Moguće je da laktoza postane jedna od onih sirovina koje godinama izgledaju stabilno, a zatim vrlo brzo postanu problem kada se poremeti ravnoteža između ponude i potražnje.
Aditivi i funkcionalni sastojci
Jedna od lekcija iz prethodnih kriza jeste da problem ne mora nastati samo kod velikih robnih kategorija.
Neke od najvećih poteškoća proizvođačima mogu napraviti sastojci koji se koriste u veoma malim količinama.
Primer su:
emulgatori, stabilizatori, hidrokoloidi, vitamini, minerali i specijalni funkcionalni sastojci.
Ako jedan takav sastojak nedostaje, proizvodnja određenog proizvoda može biti zaustavljena čak i kada su svi ostali materijali dostupni.
Kod ovih proizvoda zamena često nije jednostavna jer svaka promena utiče na teksturu, rok trajanja, deklaraciju ili tehnološki proces.
Da li je moguće predvideti sledeću krizu sirovina?
Potpuno precizno predviđanje nije moguće, ali postoje signali koje kompanije mogu pratiti.
Najveći rizik imaju sirovine kod kojih se istovremeno pojavljuju četiri faktora: ograničena proizvodnja, rastuća potražnja, zavisnost od klimatskih uslova i mali broj globalnih proizvođača.
Upravo kombinacija ovih faktora dovela je do problema sa kakaom i WPC-om.
Zbog toga kompanije koje se bave proizvodnjom hrane više ne mogu posmatrati nabavku samo kroz cenu po kilogramu. Stabilnost dobavljačkog lanca postaje jednako važna kao i sama cena.
Kako proizvođači hrane mogu da se pripreme?
Najveća greška koju kompanije mogu napraviti jeste čekati da problem nastane.
Kada tržište već uđe u krizu, alternative su obično skuplje i teže dostupne.
Pametnije strategije uključuju raniju identifikaciju kritičnih sirovina, razvoj alternativnih receptura, saradnju sa više dobavljača i održavanje odgovarajućih sigurnosnih zaliha.
Kompanije koje danas analiziraju rizike mogu sutra imati veliku prednost u odnosu na konkurenciju.
Sledeća kriza možda neće biti najskuplja sirovina, već ona koje nema
Kakao i WPC 80 pokazali su jednu važnu stvar, prehrambena industrija više ne može računati da će ključne sirovine uvek biti dostupne po stabilnim cenama.
Sledeća velika kriza možda neće nastati kod proizvoda koji je najskuplji, već kod onog koji je najteže zameniti.
Za proizvođače hrane najveći izazov u narednim godinama neće biti samo kontrola troškova, već izgradnja otpornog sistema nabavke koji može da izdrži nove poremećaje na tržištu.