U maju 2026. prehrambena industrija u SEE regionu posluje u senci novog talasa geopolitičkih tenzija. Eskalacija sukoba SAD‑Izrael protiv Irana, uz niz posrednih napetosti u širem regionu Bliskog istoka, direktno utiče na ključne pomorske rute, pre svega kroz Persijski zaliv, Hormuški moreuz i Crveno more. Posledica su skokovi cena pomorskog transporta, duža tranzitna vremena, veći osiguravajući premijumi i povećan rizik prekida lanaca snabdevanja.
Za industriju hrane u SEE, koja je već navikla na volatilnost nakon pandemije, energetskih kriza i poremećaja u Sueskom kanalu prethodnih godina, nova geopolitička realnost 2025–2026 znači da se logistika i transport definitivno svrstavaju među strateške teme. Efekat se oseća od nabavke kakao mase, hidrokoloida i proteina, do kalkulacije cene keksa, mesnih prerađevina, mlečnih proizvoda i pića na policama širom regiona.
Geopolitički kontekst
Aktuelni konflikt između SAD i Izraela s jedne, i Irana s druge strane, nije samo lokalni bezbednosni problem. Zbog geografskog položaja Irana i njegovog uticaja u Persijskom zalivu, svaki porast napetosti utiče na bezbednost plovidbe kroz Hormuški moreuz – jedan od najkritičnijih “čokepointa” za globalni izvoz nafte, naftnih derivata i hemikalija.
Dodatno, indirektne tenzije u Crvenom moru i istočnom Mediteranu čine da deo brodarskih kompanija, posebno onih koji prevoze vredan ili osetljiv teret, izbegava određene rute ili uvodi ratne rizik premije. To vodi ka situacijama u kojima se teret preusmerava na duže putanje (npr. zaobilazak konfliktnog područja) ili se “gura” veća količina robe kroz ograničen broj bezbednijih luka, što uzrokuje gužve i rast cena.
Iako SEE region nije direktno ratno područje, on je logistički zavisan od stabilnosti tih ruta. Sirovine i sastojci za prehrambenu industriju koji dolaze iz Azije, Bliskog istoka, pa čak i iz Zapadne Afrike i Latinske Amerike (preko Suesa), trpe posledice: duže tranzitno vreme, više vozarine, skuplje osiguranje i veći rizik od ad hoc poremećaja.
Kombinovani efekti: transport, energenti i sigurnosne premije
Destabilizacija na bliskom istoku utiče na cene transporta na nekoliko nivoa istovremeno. Prvo, rastu cene goriva, jer se tržište nafte i LNG‑a nervozno ponaša na svaku vest iz regiona Zaliva. Drugo, uvode se dodatne ratne i rizik premije na osiguranje brodova i tereta koji prolaze kroz ugrožene oblasti. Treće, deo kapaciteta se skida sa riziknih ruta ili usporava, što utiče na raspoloživi broj slotova i cene kontejnerskog i tanker prevoza.
Za prehrambenu industriju, ovo ne znači samo skuplji prevoz gotovih proizvoda, već pre svega skuplji inbound transport sirovina. Sastojci kao što su hidrokoloidi (ksantan guma, guar guma, guma rogača, pektin, karagenan, CMC), brojni emulgatori, proteini biljnog porekla (soja, grašak), deo mlečnih derivata i mnogi funkcionalni sastojci i aditivi često se proizvode u regionima čija logistika zavisi od stabilnog prolaska kroz Sues, Crveno more ili istočni Mediteran.
Kada se na to doda i opšti rast troškova drumskog transporta u Evropi usled dekarbonizacije, rasta plata vozača i infrastrukturnih taksi, ukupni logistički trošak po toni sirovine u 2026. je osetno viši nego u “neutralnim” godinama, čak i ako je sama berzanska cena osnovne sirovine relativno stabilna.
Kako se geopolitički šokovi pretvaraju u cifre u kalkulaciji sirovina
U praksi, nabavka u prehrambenim kompanijama SEE regiona 2026. se suočava sa sledećom realnošću: ponude dobavljača za sirovine sve češće dolaze sa fleksibilnim ili “otvorenim” logističkim komponentama. Dobavljači navode baznu cenu proizvoda (EXW ili FOB), dok se transport (CFR/CIF, DAP, DPU) obračunava prema aktuelnim tarifama i ratnim premijama u trenutku rezervacije broda ili kamiona.
To znači da se, u uslovima pojačane napetosti oko Irana, svaka vest o novom incidentu ili blokadi može relativno brzo preliti u više ponude za transport iz određenih luka ili kroz određene moreuze. Udeo logistike u ukupnoj DAP ceni sirovine za fabriku u SEE može “skočiti” za nekoliko procentnih poena u veoma kratkom roku.
Uz to, dobavljači često unapred uračunavaju rizik u svoje kalkulacije, plutajući između realnih trenutnih troškova i očekivanih budućih poskupljenja. Rezultat je da kupci u SEE regionu naizgled vide “stabilnu” baznu cenu sirovine, ali rastuću ukupnu cenu zbog transportnih nadoknada, dodatnih taksi ili “safety buffer” margina.
SEE kao logistička periferija pod pojačanim pritiskom
Geopolitičke tenzije u regionu SAD‑Izrael–Iran dodatno naglašavaju već postojeći problem SEE regiona: činjenicu da je on na periferiji evropskih logističkih tokova. Mnoge pošiljke za SEE se iskrcavaju u velikim lukama (Roterdam, Hamburg, Kopar, Pirej, Konstanca), odakle se dalje kombinuju drumskim i železničkim transportom.
Kada se deo globalnih tokova preusmerava zbog ratnih rizika, kapaciteti tih luka i povezanih kopnenih koridora se brzo zagušavaju. To dovodi do dužih čekanja, skupljeg unutrašnjeg transporta i dodatnih troškova manipulacije. Za fabrike u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji ili Albaniji, to znači da i kada je kontejner fizički stigao u Evropu, njegovo “poslednjih 500–1000 km” može postati skuplje i nepredvidivije nego ranije.
Uticaj na ključne kategorije prehrambene industrije u kontekstu konflikta
U pekarstvu, dodaci kao što su pšenični vital gluten, suva surutka u prahu, WPC 80, sojin i graškov protein, kao i enzimi i emulgatori, nabavljaju se iz više regiona. Oni koji zavise od ruta kroz Sues ili istočni Mediteran (posebno deo specijalnih aditiva i proteina iz Azije) trpe povećane logističke troškove direktno povezane sa ratnim rizikom. Proizvođači proteinskih i funkcionalnih pekarskih proizvoda u SEE moraju da odluče da li da podignu cene, “stisnu” marže ili da delimično promene recepture.
U mlekarstvu i industriji pića, deo koncentrata proteina surutke (WPC 80), kazeinata, sojinih i graškovih proteina, zamena za šećer i hidrokoloida dolazi iz EU, ali deo potiče iz šireg globalnog lanca u kome su Bliski istok i Azija važni transportni čvorovi. Ratno okruženje podiže troškove prevoza tih sastojaka, posebno ako se koriste rute preko Suesa. To pogađa cene proteinskih napitaka, jogurta sa dodatkom proteina, mlečnih deserata i bezalkoholnih pića sa funkcionalnim sastojcima.
U konditorskoj industriji, uticaj je izražen zbog oslanjanja na kakao u prahu (natural i alkalizovan), kakao puter i kakao masu iz Zapadne Afrike i Latinske Amerike, često prevoženih rutama koje uključuju Sues i istočni Mediteran ka evropskim lukama bližim SEE. Povećani logistički i osiguravajući troškovi direktno ulaze u cenu ovih ključnih sastojaka, što se odražava na kalkulaciju čokolada, krem namaza, punjenja i glazura.
U mesnoj i slanoj industriji, deo uvoznih sastojaka (fosfatne mešavine za meso, starter kulture, antioksidansi, specijalni biljni proteini za “hybrid” i plant‑based proizvode, stabilizatori za sosove i prelive) može biti povezan sa dobavljačima čije rute prolaze kroz krizna područja. To povećava cenu, ali i rizik kašnjenja pošiljki, što je kritično za sastojke sa kraćim rokom trajanja i strožim uslovima skladištenja.
Formulacije pod pritiskom geopolitike i logistike
Ratni kontekst SAD‑Izrael–Iran ne menja samo „brojke“ u prevozu; on utiče i na dugoročnu dostupnost pojedinih lanaca snabdevanja. Zbog toga su tehnolozi u 2025–2026. primorani da razmišljaju o formulacijama koje nisu samo cenovno optimizovane, već i “logistički diversifikovane”.
To znači, na primer, razvijanje receptura koje mogu koristiti WPC 80 iz različitih regiona, u kombinaciji sa kazeinatom natrijuma ili sojinim protein koncentratom, bez narušavanja teksture i senzorskog profila. Ili osmišljavanje sistema zgušnjivača i stabilizatora gde se funkcije mogu raspodeliti između ksantan gume, guar gume, gume rogača, pektina i CMC‑a, tako da postoji prostor za prelazak na sastojak sa pouzdanijim ili manje rizičnim lancem snabdevanja, kada to situacija zahteva.
U praksi, to podrazumeva dodatna ispitivanja reologije, stabilnosti, senzorskog kvaliteta i roka trajanja, kao i stalnu saradnju R&D‑a sa nabavkom i logističkim sektorom. Geopolitički rizik postaje parametar jednako važan kao i funkcionalnost i cena po kilogramu.
Upravljanje zalihama u uslovima ratnog rizika i logističkih šokova
Aktuelne tenzije oko Irana i šireg regiona Zaliva čine da kompanije u SEE regionu pažljivije balansiraju između rizika nestašice i rizika prevelikih zaliha. S jedne strane, svest o mogućim blokadama ili naglim poskupljenjima ruta kroz Sues i Hormuz podstiče na veće sigurnosne zalihe kritičnih uvoznih sastojaka. S druge, kratki rokovi trajanja nekih funkcionalnih sastojaka, promenljivost specifikacija i ograničeni skladišni kapaciteti nameću limit.
Zato se u 2026. sve više preduzeća opredeljuje za segmentisan pristup: za sastojke sa visokim logističkim rizikom, ali dugim rokom trajanja (npr. deo proteina, šećera, niza hidrokoloida), drže se veće zalihe, dok se za nestabilnije ili osjetljivije sastojke koristi intenzivna komunikacija sa dobavljačima i ugovaranje rezervnih kapaciteta ili alternativnih ruta.
Digitalni alati za praćenje pošiljki, simulacije scenarija “šta ako” (kašnjenje broda, privremena blokada rute, nagli skok vozarine) i integrisano planiranje nabavke, proizvodnje i prodaje, postaju sve važniji upravo zbog geopolitičkih neizvesnosti.
ESG, bezbednost i javni pritisak u vreme konflikta
Istovremeno, ESG agende i zahtevi za transparentnošću nisu nestali. Naprotiv, ratna dešavanja u regionu SAD‑Izrael–Iran dodatno pojačavaju interes javnosti i regulatora za poreklo robe, bezbednost lanca snabdevanja i odgovornost kompanija pri izboru partnera. EU i veliki međunarodni kupci od dobavljača iz SEE traže informacije ne samo o CO₂ emisijama logistike, već i o tome da li se koriste rute i partneri koji ispunjavaju standarde bezbednosti i usklađenosti sa sankcijama.
Za prehrambenu industriju to znači dodatnu složenost: potrebno je pomiriti pritisak na cenu (logistika poskupljuje zbog rata), pritisak na sigurnost snabdevanja (rizik blokada i incidenta) i pritisak na održivost (niže emisije, odgovoran izbor ruta i partnera). Sve tri dimenzije utiču na konačnu cenu sirovine i gotovog proizvoda.
Šta industrija u SEE može da uradi u uslovima aktuelnog konflikta
U trenutnom kontekstu sukoba SAD‑Izrael–Iran, prehrambene kompanije u SEE mogu da urade nekoliko konkretnih stvari kako bi ublažile rizik i posledice po cene:
prilagoditi politiku nabavke tako da obuhvata dobavljače iz više geografskih regiona, gde je to moguće, kako bi se smanjila zavisnost od jedne rute kroz krizna područja,
razviti flexibilne recepture sa “A” i “B” varijantama ključnih sastojaka (npr. kombinacije WPC 80, kazeinata, soje i graška; kombinacije različitih guma i pektina), koje se mogu brzo aktivirati kada se promeni logistička situacija,
pojačati saradnju sa logističkim partnerima i špediterima koji proaktivno prate bezbednosne rizike na rutama i mogu predložiti alternativne koridore ili kombinovani transport u slučaju eskalacije,
jasno kvantifikovati učešće transporta i ratnih premija u kalkulaciji cene i to komunicirati kupcima (trgovcima, industrijskim kupcima) kako bi pregovori o cenama bili zasnovani na realnim parametrima, a ne samo na “bazi” sirovine,
investirati u sisteme za scenario‑planiranje i praćenje lanca snabdevanja u realnom vremenu, kako bi odluke o zalihama, izmene u planu proizvodnje i korekcije recepata bile pravovremene.
U takvom okruženju, tehnološki tim više nije samo “čuvar recepture”, već aktivni učesnik u strateškom upravljanju rizikom, zajedno sa nabavkom, logistikom i finansijama.
Zaključak
Napetosti u regionu Bliskog istoka i Crvenog mora u 2025–2026. dodatno su naglasili koliko je globalna prehrambena industrija zavisna od geopolitike. Za SEE region, koji je logistički periferni, ali uvozno i izvozno snažno vezan za pomorske rute kroz krizne oblasti, to znači da su globalne cene transporta i ratni rizici postali ključan faktor formiranja cena sirovina i gotovih proizvoda.
U ovakvom okruženju, konkurentnost ne zavisi samo od efikasnosti proizvodnje i snage brenda, već i od toga koliko dobro kompanija razume logistiku, prati geopolitiku i ima spremne tehnološke alternative. Oni proizvođači koji uspeju da povežu R&D, nabavku, logistiku i komercijalu u jedinstven, informisan sistem odlučivanja, biće u daleko boljoj poziciji da apsorbuju udare ratnih i logističkih šokova, održe kontinuitet snabdevanja i ostanu cenovno relevantni na tržištu SEE.