Hemijski sastav ambalaže postaje sve važniji faktor u prehrambenoj industriji. Nova evropska pravila uvode stroga ograničenja za PFAS jedinjenja u materijalima koji dolaze u kontakt sa hranom. Za proizvođače ambalaže, prehrambene kompanije i dobavljače to znači veću odgovornost za proveru sastava materijala i dokazivanje njihove usklađenosti.
Šta su PFAS i gde se koriste?
PFAS (per- i polifluoroalkilne supstance) predstavljaju grupu sintetičkih hemijskih jedinjenja poznatih po otpornosti na vodu, ulja, masnoće i visoke temperature. Zbog tih svojstava koriste se u različitim industrijama, uključujući proizvodnju ambalaže za hranu.
U ambalaži se mogu nalaziti u pojedinim papirnim i kartonskim materijalima, naročito u premazima koji sprečavaju prodiranje masnoće. Takva rešenja korišćena su, na primer, za kutije za picu, papir za hamburgere i sendviče, kese za pekarske proizvode i ambalažu za kokice.
Regulatorna zabrinutost proizlazi iz njihove velike postojanosti u životnoj sredini. Pojedina PFAS jedinjenja teško se razgrađuju, mogu se akumulirati u organizmima, a izloženost određenim predstavnicima ove grupe povezuje se sa štetnim uticajima na zdravlje.
Šta je donela nova EU regulativa?
Uredba (EU) 2025/40 o ambalaži i ambalažnom otpadu (PPWR) uvodi ograničenje PFAS u ambalaži namenjenoj kontaktu sa hranom. Od 12. avgusta 2026. takva ambalaža ne sme se prvi put stavljati na tržište EU ako koncentracija PFAS dostigne ili premaši propisane granice.
Granice su 25 ppb za pojedinačno PFAS jedinjenje, 250 ppb za zbir ciljanih PFAS jedinjenja i 50 ppm za ukupne PFAS, uključujući polimerne oblike. Ograničenja se odnose na ambalažu koja je namenjena kontaktu sa hranom, a ne na svu ambalažu bez razlike.
Važno je da se pravilo odnosi na stavljanje ambalaže na tržište EU, bilo da se ona prodaje prazna ili zajedno sa upakovanim proizvodom. To znači da su obuhvaćeni i proizvođači ambalaže i prehrambene kompanije koje svoje proizvode plasiraju na evropsko tržište.
Kako se dokazuje usklađenost?
Jedan od praktičnih problema jeste što ne postoji jedinstvena harmonizovana metoda EU za određivanje PFAS u svim vrstama ambalaže. Evropska komisija je zato objavila smernice koje preporučuju postepeni pristup ispitivanju.
Prvo se određuje ukupni sadržaj fluora. Ako je rezultat ispod 50 mg/kg, uzorak se prema preporučenom postupku može smatrati usklađenim sa PFAS ograničenjima. Ako je vrednost viša, dodatnim analizama, uključujući Pyrolysis-GC/MS, proverava se da li fluor potiče od organskih jedinjenja, odnosno PFAS, ili od neorganskih izvora. Za proveru nižih graničnih koncentracija preporučuje se i ciljana PFAS analiza, uključujući TOP analizu.
Bitna razlika je da ukupni fluor nije isto što i PFAS. Njegovo prisustvo samo po sebi ne dokazuje da materijal sadrži zabranjene koncentracije ovih jedinjenja.
Šta moraju da provere proizvođači i dobavljači?
Proizvođači ambalaže treba da provere sastav osnovnog materijala, premaza, površinskih tretmana i drugih komponenti koje se koriste u proizvodnji. Od dobavljača je potrebno pribaviti informacije o prisustvu PFAS, izjave o sastavu i, kada je potrebno, laboratorijske rezultate koji potvrđuju usklađenost.
Posebno je važno da se dokumentacija odnosi na gotovu ambalažu, a ne samo na jednu sirovinu ili komponentu. Na primer, izjava dobavljača papira ili premaza ne mora automatski potvrđivati usklađenost kompletnog pakovanja. Takođe, tvrdnja da PFAS nisu namerno dodati nije isto što i dokaz da su njihove koncentracije ispod propisanih granica.
Za kompanije iz Srbije i regiona koje izvoze prehrambene proizvode u EU, ovo znači da moraju proveriti i ambalažu koju koriste. Dobavljači koji ne mogu da obezbede jasne informacije o sastavu i odgovarajuću dokumentaciju mogu predstavljati rizik za kontinuitet isporuka i plasman proizvoda na evropsko tržište.
Koje alternative se razvijaju?
U proizvodnji papirne i kartonske ambalaže sve veći značaj imaju alternativni barijerni premazi, uključujući vodene disperzije i različita polimerna rešenja. Njihov zadatak je da obezbede otpornost na vlagu i masnoće bez upotrebe PFAS jedinjenja.
Ipak, zamena mora da zadovolji i druge zahteve: bezbednost za kontakt sa hranom, mehaničku čvrstoću, mogućnost reciklaže i kompatibilnost sa postojećim procesima pakovanja. Zbog toga izbor alternativnog materijala zahteva proveru njegovih funkcionalnih i hemijskih karakteristika.