Rast troškova proizvodnje, promenljive cene sirovina i sve veći pritisak na marže menjaju način na koji proizvođači gledaju na nabavku.
U 2026. godini sve važnije pitanje nije samo „Koliko košta ova sirovina po kilogramu?“, već:
„Koliko me ova sirovina zaista košta u gotovom proizvodu?“
Upravo tu dolazi do izražaja koncept cost-in-use, odnosno stvarnog troška korišćenja sirovine u konkretnoj formulaciji.
Sirovina koja je skuplja po kilogramu može biti znatno ekonomičnija ako se koristi u manjoj dozi, ima veću funkcionalnost ili omogućava smanjenje drugih sastojaka u recepturi. Sa druge strane, sirovina sa najnižom nabavnom cenom može na kraju povećati ukupni trošak proizvodnje.
Šta zapravo znači cost-in-use?
Cost-in-use predstavlja stvarni trošak koji određena sirovina ima u finalnoj formulaciji. Za razliku od klasičnog poređenja cena, gde se posmatra samo cena po kilogramu, ovde se uzimaju u obzir cena, potrebna doza i efekat koji sirovina daje u proizvodu.
Na primer, ako sirovina košta 2,00 €/kg, a koristi se u količini od 5% u recepturi, njen trošak u gotovom proizvodu iznosi 0,10 €/kg.
Druga sirovina može koštati 3,00 €/kg, ali ako je potrebna u količini od samo 2%, njen doprinos trošku proizvoda iznosi 0,06 €/kg.
Dakle, iako je druga sirovina 50% skuplja po kilogramu, ona je zapravo 40% jeftinija kada se posmatra njen uticaj na trošak gotovog proizvoda.
To je osnovna logika cost-in-use pristupa.
Zašto cena po kilogramu više nije dovoljna?
Kod osnovnih sirovina jednostavno poređenje cene često može biti dovoljno. Međutim, kod funkcionalnih sastojaka situacija je mnogo složenija.
WPC, WPI, MPC, kazeinati, hidrokoloidi, skrobovi, vlakna i emulgatori ne kupuju se samo zbog svoje mase. Oni se kupuju zbog funkcije koju treba da obave u proizvodu.
Ako jedan hidrokoiloid daje potrebnu viskoznost pri 0,3%, a drugi zahteva 0,5%, njihova cena po kilogramu ne govori mnogo bez informacije o potrebnoj dozi.
Isto važi i za proteinske sastojke. WPC sa višom cenom može biti ekonomičniji ako omogućava da se željeni nivo proteina ili određena funkcionalnost postigne sa manjom količinom.
Zbog toga se poređenje dobavljača ne bi trebalo završiti na pitanju ko ima najnižu cenu po kilogramu.
Pravo pitanje je ko može da obezbedi željeni rezultat uz najniži ukupni trošak formulacije.
Funkcionalnost sirovine postaje deo cene
Ovo je jedan od razloga zbog kojih proizvođači sve više uključuju R&D i tehnološke timove u odluke o nabavci.
Nabavka može dobiti dve ponude za isti tip sirovine koje izgledaju gotovo identično. Jedna ima nižu cenu, druga višu. Međutim, laboratorijski ili proizvodni test može pokazati da se proizvodi ponašaju drugačije.
Razlike u rastvorljivosti, viskoznosti, sposobnosti vezivanja vode, emulgujućim svojstvima, termičkoj stabilnosti ili sadržaju aktivne komponente mogu direktno uticati na količinu sirovine potrebnu u recepturi.
Zato cena sirovine treba da se posmatra zajedno sa njenim performansama.
Drugim rečima, funkcionalnost ima svoju ekonomsku vrednost.
Jeftinija sirovina može povećati trošak recepture
Najniža cena ponekad može izgledati kao dobra poslovna odluka, ali se stvarni trošak može pojaviti tek tokom proizvodnje.
Ako je za postizanje istog efekta potrebna veća količina sirovine, ušteda na nabavnoj ceni može brzo nestati.
Još veći problem nastaje kada sirovina utiče na druge komponente recepture. Na primer, ako slabija funkcionalnost zahteva dodatnu količinu stabilizatora, proteina ili drugog sastojka, inicijalna ušteda na jednoj sirovini može biti potpuno poništena većom potrošnjom drugih sirovina.
Zbog toga bi optimizacija recepture trebalo da posmatra celu formulaciju, a ne samo pojedinačni sastojak.
Cost-in-use nije samo cena i doza
Iako su cena i doziranje osnovni elementi kalkulacije, profesionalna analiza može biti još šira.
Trošak transporta, carine, skladištenja i manipulacije može promeniti ekonomsku prednost jednog dobavljača. Isto važi za gubitke tokom proizvodnje, prinos i stabilnost kvaliteta između različitih lotova.
Na primer, dobavljač može ponuditi sirovinu po nižoj ceni, ali sa većim varijacijama između isporuka. Ako to dovodi do češćih korekcija recepture ili problema u proizvodnji, stvarni trošak može biti viši od onoga koji je prikazan na ponudi.
Zbog toga se cost-in-use sve više približava konceptu total cost of ownership, odnosno posmatranju ukupnog troška koji određena sirovina generiše za proizvođača.
Posebno je važan kod proteinskih sirovina
Kod proteinskih proizvoda cost-in-use može biti još korisniji.
WPC 80, WPI 90, MPC, kazein i natrijum kazeinat ne razlikuju se samo po ceni. Razlikuju se po sadržaju proteina, rastvorljivosti, funkcionalnosti i ponašanju u različitim aplikacijama.
Ako proizvođač želi da postigne određeni sadržaj proteina u gotovom proizvodu, mnogo korisnije je izračunati koliko košta ostvarivanje tog cilja nego jednostavno porediti cenu dva proizvoda.
Na primer, WPC koji ima nešto višu cenu može biti povoljniji ako ima bolju funkcionalnost ili omogućava postizanje ciljanog nivoa proteina uz manju ukupnu količinu proizvoda.
Kod takvih poređenja može se posmatrati i trošak po kilogramu proteina, ali ni taj pokazatelj nije uvek dovoljan. Ako je jedan proizvod funkcionalniji u konkretnoj aplikaciji, njegova ukupna vrednost može biti veća čak i kada je cena po kilogramu proteina viša.
Kako se menja odnos između nabavke i razvoja?
Cost-in-use pristup praktično briše granicu između nabavke i razvoja proizvoda.
Nabavka najbolje poznaje tržišne cene, dobavljače, logistiku i komercijalne uslove. R&D i tehnolozi najbolje poznaju ponašanje sirovine u proizvodu.
Kada se ta dva pogleda spoje, moguće je napraviti mnogo kvalitetniju odluku.
Umesto da se dobavljač bira samo na osnovu najniže ponude, može se napraviti test u kome se porede različite sirovine pri različitim dozama. Nakon toga se računa stvarni trošak po kilogramu gotovog proizvoda.
Takav pristup može pokazati da dobavljač koji je skuplji na papiru zapravo daje bolju ekonomiku proizvodnje.
Kako proizvođač može da primeni cost-in-use?
Proces ne mora biti komplikovan.
Prvo treba definisati šta sirovina treba da postigne u proizvodu. Zatim se testiraju potencijalne sirovine pri različitim dozama i utvrđuje minimalna količina potrebna za postizanje željenog efekta.
Nakon toga se cena sirovine množi sa stvarnom dozom i dobija se trošak po kilogramu gotovog proizvoda.
Tek tada ima smisla dodati logističke troškove, moguće gubitke i uticaj na druge sastojke.
Na taj način se dobija realnija slika o tome koji proizvod je zaista ekonomičniji.
Šta cost-in-use znači za pregovore sa dobavljačima?
Ovaj pristup menja i način na koji kupac pregovara.
Umesto da razgovor počne i završi se pitanjem „Koja je vaša najbolja cena?“, kupac može da pita kolika je preporučena doza, koja je minimalna funkcionalna doza, kakvi su rezultati u aplikacijama i da li postoji koncentrisanija ili funkcionalnija alternativa.
Za dobavljača to znači da više ne prodaje samo kilogram sirovine.
On zapravo prodaje rešenje za određenu formulaciju.
Upravo tu kvalitetna tehnička podrška dobavljača može imati značajnu komercijalnu vrednost.
Najjeftinija ponuda nije uvek najbolja ponuda
U uslovima pritiska na troškove razumljivo je da proizvođači traže niže cene. Međutim, najniža cena na ponudi ne znači nužno i najniži trošak proizvodnje.
Sirovina koja zahteva veću dozu, proizvodi veće gubitke ili zahteva dodatne korekcije recepture može biti skuplja na kraju proizvodnog procesa.
Zato se u modernoj nabavci sve više postavlja pitanje ukupne vrednosti.
Koliko košta sirovina? i koliko košta korišćenje sirovine? nisu ista pitanja.
Zašto će cost-in-use biti sve važniji u 2026.?
Promene cena mlečnih proteina, hidrokoloida, zaslađivača, skrobova i drugih funkcionalnih sastojaka pokazuju koliko brzo se ekonomika recepture može promeniti.
Proizvođač koji danas kupuje najjeftiniju sirovinu ne mora nužno imati najniži trošak za šest meseci. Ako se promeni cena druge komponente, transport ili potrebna doza, celokupna kalkulacija može izgledati drugačije.
Zbog toga je sve važnije posmatrati sirovinu kroz njenu funkcionalnu i ekonomsku vrednost, a ne samo kroz cenu na fakturi.
Cost-in-use ne znači da cena po kilogramu više nije važna. Naprotiv, ona je i dalje početna tačka. Ali predstavlja samo jedan deo ukupne slike.
Za proizvođače hrane, R&D timove i nabavku, mnogo važnije pitanje postaje:
„Koliko me košta da postignem željeni rezultat?“
To je razlika između kupovine sirovine i optimizacije formulacije.