U svetu industrijske proizvodnje stočne hrane, svaki gram hranljivih materija mora biti maksimalno iskorišćen. Kada cene sirovina rastu, a propisi o zaštiti životne sredine postaju sve stroži, nutricionisti traže rešenja koja istovremeno smanjuju troškove i povećavaju efikasnost. U tom kontekstu, fitaza se izdvaja kao jedan od najvažnijih enzima u savremenim formulacijama.
Problem sa fitatom
Biljne sirovine, poput kukuruza, pšenice i sojine sačme, sadrže značajne količine fosfora. Međutim, taj fosfor je uglavnom vezan u obliku fitinske kiseline, odnosno fitata. Životinje sa jednim želucem, poput živine i svinja, nemaju dovoljno sopstvenih enzima da razgrade ovu vezu. Zbog toga fosfor prolazi kroz digestivni trakt neiskorišćen, što predstavlja dvostruki problem. Sa jedne strane, životinja ne dobija potreban fosfor, pa se u hranu moraju dodavati skupi neorganski fosfati. Sa druge strane, neiskorišćeni fosfor završava u stajnjaku i dospeva u vodotokove, gde izaziva ozbiljno zagađenje.
Kako fitaza rešava ovaj izazov
Fitaza je enzim koji razgrađuje fitinsku kiselinu i oslobađa vezani fosfor. Kada se doda u hranu za životinje, ona omogućava organizmu da iskoristi fosfor iz biljnih sirovina, čime se smanjuje ili potpuno eliminiše potreba za dodavanjem neorganskih mineralnih dodataka.
Ova promena donosi višestruke koristi. Prvo, značajno se smanjuju troškovi recepture, jer su neorganski fosfati izuzetno skupi. Drugo, smanjuje se izlučivanje fosfora kroz izmet, što direktno pomaže u ispunjavanju sve strožih ekoloških zahteva u Evropi. Treće, fitaza ne deluje samo na fosfor. Ona oslobađa i druge minerale poput cinka, gvožđa i kalcijuma, ali i aminokiseline koje su bile zarobljene u fitatnom kompleksu.
Tehnološki izazovi i izbor pravog enzima
Iako se koncept čini jednostavnim, primena fitaze u proizvodnji zahteva pažljivo planiranje. Najveći izazov leži u činjenici da se većina hrane za životinje peletira. Proces peletiranja uključuje visoke temperature i pritisak, koji mogu uništiti enzim pre nego što uopšte stigne do životinje. Zato se u praksi koriste termostabilne fitaze, specijalno dizajnirane da prežive uslove toplotne obrade bez gubitka aktivnosti.
Takođe, efikasnost fitaze zavisi od pH vrednosti u digestivnom traktu. Dobar enzim mora da bude aktivan u kiseloj sredini želuca, ali i da zadrži funkciju u kasnijim fazama varenja. Pored toga, važno je odabrati između standardnog doziranja i takozvanog superdoziranja, gde se fitaza koristi u većim količinama kako bi se osiguralo oslobađanje još veće količine energije i aminokiselina.
Zašto je fitaza sve traženija u Evropi
Evropski proizvođači suočavaju se sa kombinacijom visokih cena sirovina, energetske krize i sve strože regulative o emisijama. U takvim uslovima, fitaza nije samo dodatak koji poboljšava kvalitet, već postaje alat za opstanak na tržištu. Ona omogućava formulisanje hrane sa nižim sadržajem fosfora, što smanjuje zavisnost od uvoza mineralnih sirovina, a istovremeno pomaže u postizanju ciljeva održivosti koje zahtevaju tržišta i regulatori.