Sumporna kiselina je hemikalija koju retko viđamo na naslovnim stranama, ali se nalazi u osnovi svega što proizvodimo, od đubriva i metala do papira i elektronskih čipova. Kada se njen lanac snabdevanja poremeti, posledice se osećaju daleko od hemijskih postrojenja. U 2026. godini evropsko tržište sumporne kiseline suočava se sa upravo takvom situacijom. Cena je porasla za više od četrdeset odsto od januara, a glavni krivci nisu samo potražnja ili proizvodni kapaciteti, već geopolitički sukobi i logistički lanci koji su postali izuzetno ranjivi.
Geopolitika je prvi pokretač
Evropska proizvodnja sumporne kiseline u velikoj meri zavisi od sumpora koji se dobija kao nusproizvod u rafinerijama nafte i postrojenjima za preradu gasa. Značajan deo tog sumpora dolazi iz regiona Persijskog zaliva. Kada su se tenzije na Bliskom istoku eskalirale, a plovidba kroz Hormuški moreuz postala neizvesna, evropski proizvođači su se suočili sa ozbiljnim pitanjem odakle će obezbediti sirovinu. Iako je došlo do privremenog prekida vatre, tržišni učesnici su ostali skeptični. Kako je jedan evropski trgovac opisao situaciju, čak i ako se moreuz ponovo otvori, brodovi će prolaziti sporo, poput slabog mlaza, ostavljajući regionalnu ponudu zategnutom.
Paralelno sa tim, Kina je tokom prve polovine 2026. godine drastično smanjila izvoz sumporne kiseline, za oko šezdeset pet odsto. Kina je godinama bila takozvani swing dobavljač za zemlje koje nemaju sopstvene topionice, pa je njen izostanak stvorio prazninu koju su druge zemlje mogle samo delimično da popune. Indija, Peru, Južna Koreja i Japan povećale su izvoz, ali su te količine putovale dužim rutama i po višim cenama. Evropski kupci su tako ostali u situaciji da konkurišu za ograničene količine na globalnom tržištu.
Logistika poskupljuje svaku tonu
Čak i kada se sumporna kiselina može nabaviti, transport do evropskih pogona predstavlja zaseban izazov. Visokokoncentrovana sumporna kiselina zahteva specijalizovane rezervoare od nerđajućeg čelika ili visokootpornih materijala. Broj takvih kontejnera i cisterni u Evropi je ograničen. Kada se pojavi dodatna potražnja, dolazi do kratkoročnih nestašica transportnih kapaciteta, što dodatno podiže cenu.
Železnički i drumski transport takođe ima svoja ograničenja. Glavni evropski distributivni centri za hemikalije nalaze se u lukama poput Roterdama, Antverpena i Hamburga. Kada se roba uveze, potrebno je vreme da se carini, pretovari i otpremi do krajnjeg kupca. Za domaću robu visoke čistoće rok isporuke je obično tri do sedam dana, dok za uvoznu robu može biti dvadeset do trideset pet dana. Svaki dan čekanja znači dodatni trošak skladištenja i vezanog kapitala.
Poseban teret predstavlja i mehanizam graničnog poreza na ugljenik, poznat kao CBAM, koji je u potpunosti zaživeo 2026. godine. On uvoznicima dodaje između petnaest i dvadeset pet evra po toni ugrađenog ugljenika. To dodatno smanjuje konkurentnost dalekih izvora u odnosu na evropsku proizvodnju ili uvoz iz obližnjih zemalja.
Šta to znači za evropske kupce
Za proizvođače đubriva, sumporna kiselina je nezamenljiv input za proizvodnju fosfatnih đubriva. Kada cena kiseline poraste, raste i cena đubriva, što se preliva na poljoprivrednike i, na kraju, na cenu hrane. Za proizvođače metala i elektronskih komponenti, sumporna kiselina je deo procesa čišćenja i nagrizanja, pa i oni osećaju pritisak na troškove.
U Srbiji i regionu situacija je nešto povoljnija nego u zapadnoj Evropi, jer se značajan deo sumporne kiseline proizvodi u Boru, kao nusproizvod prerade bakra. To domaćim proizvođačima đubriva daje izvesnu sigurnost snabdevanja. Međutim, to ne znači da su cene imune na globalna kretanja. Kada svetsko tržište poskupi, i domaći proizvođači imaju prostor da prilagode cene, a uvoznici iz regiona i dalje su izloženi riziku.